Sanja Slivar
Kroz penđer
Pripovedaju mi oti mladi kako glede u toga fesboka i svašt tam viđeju. Jena kupila nove cipele pa metila sliku, ona druga prodaje novoga šosa štojoj mali ispo jer ga je kupila a da ni ni bila u dućanu. Onaj ope gledeo nekakog filma pa oće da i drugi toga filma viđeju, a ona nekakaka lucprda vežba jenu nogu gori pa drugu nogu gori pa jena ruka ulevo a druga udesno. Bolje daj’ ašova uvatila – pa da viđeš vežbe! Bolela bi te sutradan svaka koščica i u rukama i u nogama! Ona ope nekaka kuvarica recepta za kolače divani, a ono ni brašna ni šećera ni jaja ni metila! A ni pregaču! O, svetu – pa koj to vidijo!
Kaže moja druga Marača: Moraš bit moderna pa sve što radiš metit na toga fesboka da svi viđeju jer ako ni na fesboku – ni se ni dogodilo! A i da budem, klaže, u toku šta drugi radiju. Eee, moja Maračo, imam ja svoga penđera pa kad stanem iza firange – sve ja viđem i sve ja znam! Ni men’ doraso nikaki fesbok a ni onaj…, kako ga zoveju?… – instagrom. Viđem ja i ono što ne’b trebala, a i ono što se ne sme vit…
Eno, Faboš dotero iz Nemačke novo auto, velik, bože’m’prosti, ko avijon! Kočoperi se ko puran na toj ćupriji i sam ga glanca. Skupio se celi komšiluk, okacaju i zogleđeju to čudo i furtom ispitivu: te kolik ima konja, te kolik je star, kolik je prešo, kolik je košto… i tako celi dan! E, moj Faboš! – pa za ne znaš kaki je red!? Platit aldomaša, počastit te komšije, pa i one kojima ni baš drago što Faboš ima najlepšeg auta u selu.
Viđem ja i debelog Mateka, našeg mesara, kad ide doma iz mesnice pa nosa pune vreće što ni prodo, a ni sam žlondri. I onda se čudiju što njegova Ruža nikad ni kupila ni jenu kilu mesa. I tiraca Jošku kad ide doma iz birtije pa ni baš siguran da’l je pošo il’ je došo, a ni na koju ćupriju bi parkiro svojega bicikla. A Pereta kad ide doma iz bircuza – tolik je uranio da i petele probudi. Peva onu svoju o tri livade i da nigdi lada nema, a njegova livada zarasla pa više ni ni livada neg šikara! E, moj Pereto, rakija ti pamet popila! Mika, ope, svaki dan na pecanje ide pa tera tog svog bicikla s udicama i kantama punim durbahera i molji boga da ga niko ne pita ku’ će. A deca ko deca, jedva čeku da Mika iz ćoška izajde pa trčiju za njim i viču: Mika, ku’ ćeš?! A on pozeleneo od besa sebi mrnguje: Kruva ti masnog, sad više nikud!
Viđem ja i kad snaša Jela iz frizeraja ide s onim tornjem na glavi – miriši celi sokak od njene glave – umal da nisam ki’nila tam iza firange! A Nenu ope, prije čuješ neg viđeš. Ide iz Oseka pa čim je snišla s avtobusa već lupka s onim svojim peticama po tom našem flosteru ko da konji paradiru. Floster grbav, a ona nabada i sve gledim – sad će upast, sad će upast – a ono ništ!
Najviše voljim kad strina Manda i snaša Jula staneju pod penđer s jutrom kad po kruv idu, pa čujem sve novosti iz sela: i ko s kim i kada i di! Šapćeju one kobajagi, al’ istu pripovetku izdivanit će još petnest puta do dućana i još toliko do doma.
Eno, Marete s traktorem. Bi’ će da po ženu ide. Ona na njivi od ranoga jutra. A već je i gra skuvala, i veša oprala i obesila, i dvora pomela, i marvu naranila. Njiov dvor ko u apateki – sređeno i pospremljeno. Vredna žena! Nema kod nje ni sveca ni petka ni nedelje. Samo radi pa radi ko da neće sutra svanet. Kad ona to sve stigne sporadit – ne b’ znala!
Eto, svetu, bijo b’ red da se i ja ustranim s tog mog fesboka i podgrejem paprikaša od jučer! Aj zbogom! … I nemojte štagod zamerit!
